TVRĐAVA PATI BEZ TAMBURAŠA
Intervju: Cveta Sladić Čiča, Posljednji (aktivni) član orkestra Janike Balaža
piše: Željko Marković - DNEVNIK online - Novi Sad, 02. Siječnja 2004.

Nove godine na Petrovaradinskoj tvrđavi nekada su bile velike svečanosti za privilegovane o kojima je brujao čitav grad. Tito im dolazio na noge, a oni mu cele noći radili oko glave. Orkestar je opstao na Janikinoj (kafanskoj) devizi: "Šta čuješ - ne čuješ, šta vidiš - ne vidiš". Zvuk tambure u krvi.

Cveta Sladić Čiča rođen je 1939. godine u Bečeju. Radeći i nastupajući 40 godina, najpre kao član a kasnije kao koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, doprineo je obogaćivanju tamburaške muzike, muzičke produkcije i fonoteke Radio Novog Sada. Usporedo sa radom Velikog orkestra, godine 1965. osnovan je i mali sastav tamburaškog orkestra pod upravom Janike Balaža, a činili su ga: Cveta Sladić Čiča, Josim Familić, zvani Mali Todor, Tugomir Nikolić, Savica Vladisavljev, Jovan Jovanović i Stevan Nikolić, zvani Crni Steva. Orkestar je učestvovao u snimanju filma "Skupljači perja". Dve godine kasnije, orkestar je na čelu sa Janikom Balažom održao 40 koncerata u prestižnoj pariskoj "Olimpiji", i to u sastavu: Cveta Sladić Čiča, Savica Vladisavljev, Stevan Nikolić, Crni Steva, Steva Kormanjoš Pišta, Jovan Kormanjoš, Ivan Dimić, Josip Kovač i Tugomir Nikolić. Godine 1969. ovaj mali sastav orkestra nastupao je pod imenom "Osam tamburaša" u Holandiji (u Amsterdamu), u hotelu "Krasnopoljski", a povodom Dana jugoslovenskog turizma. "Osam tamburaša" su činili: Janika Balaž, Cveta Sladić Čiča, Steva Kormanjoš Pišta, Jovan Kormanjoš, Josip Kovač, Momčilo Nikolić i Stevan Nikolić, zvani Crni Steva. Godine 1973. imali su višemesečnu turneju po SAD, a koncerte su održavali i širom Evrope. Imali su stalni angažman u hotelu "Varadin" na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Čiča živi sa suprugom Vukicom (sa kojom ima ćerku Snežanu i sina Vladimira) i ostarelim i bolesnim ljubimcem, psom Dikom, u stanu u neposrednoj blizu čuvene kafane "Piroš čizma" u Novom Sadu, što svakako nije slučajno ako se ima u vidu da je sagovornik "Dnevnika" poslednji (aktivni) tamburaš legendarnog orkestra Janike Balaža, jedan od tri živa "besmrtnika" s Petrovaradinske tvrđave, dugogodišnji koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada.
Razgovaramo u veoma prijatnoj atmosferi uz tamburu u Čičinim rukama i domaću rakiju Jančike Kormanjoša, jednog iz Balaževe "osmorke".

Za vas kažu da ste rođeni s tamburom i da taj instrument poznajete u dušu.
- Tambura i ja smo jedno. Ne mogu bez nje, kao ni bez cigarete. Zvuk tambure mi je u krvi. Ja tamburom govorim. Napravio ju je 1968. godine Stevan Beli, onaj kod glavne Pošte u Novom Sadu, i pogledajte je, molim vas. Ni jedne jedine ogrebotine od pera! Svašta je prošla, a pazio sam je kao kap vode na dlanu. Na svadbi se ne osećam komotno, ako ne sviram, i tek kad tamburu uzmem u ruke, onda sam ja - ja! Neka neko u mojoj blizini udari tamburu, i istog trenutka ću reći šta joj fali. Štrecnem se na svaki i najsitniji "falš", makar svirali u običnoj birtiji! Na svadbi mog sina Vladimira, na kojoj sam i sam svirao, iznerviralo me kad sam čuo da jedan od kolega falšuje. Šta ću, takav sam!
Otkud ljubav baš prema tamburi?
- Pa, vidite, to je malo čudno. Ni moj otac, niko od mojih predaka nije se bavio muzikom, "izmetnuli" smo se samo moja braća i ja! Verujem da nas je muzičarima stvorio komšiluk u Bečeju, bar ja osećam da je na mene uticalo to što su okolo svi tamburali.
Seoski svirci?
- Pa, da. I među njima je bio i neki Živko, zaboravio sam mu prezime, svirao harmoniku dugmetaru, a bio udarnik u bečejskoj "Platnari", u kojoj smo tada svi iz kraja radili. Opario se i kupio radio marke "kosmaj", i nedeljom, kad su žive emisije na Radio Novom Sadu (jer se onda još nije snimalo), iznosio ga je na otvoren prozor i odvrtao do daske. I sve se unaokolo treslo od muzike tamburaša.
Je li to srećna okolnost što se zvuk tambure još u detinjstvu uvukao u vas i zapečatio vam sudbinu?
- Za mene, srećna! Tako je. Tambura mi je ušla u krv. U Bečeju sam završio nižu muzičku školu, gradivo za sve tamburaške instrumente, kod Isidora Hadnađeva.
Prvi orkestar ste osnovali u trinaestoj godini i sa njim svirali u Bečeju i okolini, a kasnije ste se priključili orkestru "Braća Kozarci" i nastupali po Vojvodini.
- Upravo tako. I 1958. postao sam član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Odmah te jeseni gurnuli su me u vatru. Utrčali neki sivi ljudi u kožnim mantilima u Radio Novi Sad. Trebaju im tamburaši! U tom trenutku nisam bio u radiju. Zatekao sam se u stanu, kad je kao furija uleteo moj cimer, klavirista Antika Sep, i razvikao se s vrata sav zadihan i uzbuđen: "Čiča, ajde brzo, spremaj se, trči u radio stanicu, treba da se svira Titu!" Uhvatila me blaga panika. Ja da sviram Titu?! Spremim se na vratnanos, tamburu u ruke, i tutanj u Radio Novi Sad, kad tamo autobus sa mojima već otišao! U njemu su bili: pokojni Steva Radosavljević, Miša Oneščuk, Bogdan-Džimika, saksofonista, i pevačica Mira Gubik. Ispred radija me sačekala neka luksuzna limuzina iz Titove pratnje - ili je to bilo vozilo "pokrajinaca", više se ne sećam, nije ni važno, uglavnom s tom limuzinom se damo u jurnjavu za Titom.
U kom pravcu? Na Frušku.
- A, neee... Prema Bačkoj Palanci, a onda savijemo prema starom delu Karađorđeva i zaustavimo se u Bagremari, ili kako se to već zvalo. Bagremara, Bagremara. I tamo, stvarno, Tito! Iskren da budem, detalja se ne sećam, svirali smo mu "na uvce" kao što smo svakom drugom svirali. E, da! Priđe mi u nekom trenutku pokojni čika Sava i kaže.
Govorite o Savi Vukosavljevu, koji je u to vreme bio na čelu Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada?
- Da, da, o njemu. Pa, te 1958. godine bio sam na audiciji zaposlio se kao član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, pod upravom Vukosavljeva, tačno tako.
A koncertmajstor je bio Janika Balaž! Ali, vratimo se u Bagremaru. I šta vam je rekao Sava?
- Da. I čika Sava će meni u sred one gužve oko Tita: "Je l', balavče! Je l' ti vidiš di si ti sad?"
- "Vidim"
"Vidiš! I šta kažeš?" Nemam reči! Ćutim k'o riba!.
Ko je tu još bio od ondašnjeg rukovodstva?
- Ne sećam se. Mislim Ranković da je bio. Ne, ne. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Bio je u Titovom najbližem društvu general Žeželj, za njega sigurno znam, a za ostale.
Za muzikante vaše sorte u ono vreme bilo je i najmudrije da što manje vidite i čujete, zar ne? To "ignorisanje" ponekad preterano opuštenih ljudi kojima svirate spada u naročite sposobnosti velikih majstora kafane.
- To je čitava filozofija! E, kad bi' ja ispričao šta sam za svog veka čuo i video s tamburom o ramenu, i kome sam sve svirao, i kakvi su sve ljudi kad ih muzika i alkohol uhvate pod svoje. Ali, i dan-danas, to mi je ušlo u krv, to je, kažem, čitava filozofija, držim se svoga i ne petljam se u ono što me se ne tiče. Kada sam počinjao, Janika Balaž mi je rekao: Čiča, šta vidiš - ne vidiš, šta čuješ- ne čuješ!"
Pijani ljudi, okruženi tamburama, svašta izlanu, a kad izlane jedan Ranković. Vi ste se, hteli-ne hteli, baš naslušali!
- I do kraja sam ostao korektan. Nikada ništa nisam otkrio, a što bi naškodilo čoveku iznad čijeg temena je bila moja tambura. Gledam svoja posla. Primim na jedno, propustim na drugo uvo. Iš-iš-iš!. što dalje od mene.
Orkestar "Osam tamburaša" svirao je na Petrovaradinskoj tvrđavi od 1965. do 1986. godine. Šta za vas znači to razdoblje?
- Sve!. Šta reći, kad se zna da su na Tvrđavu dolazili iz cele Jugoslavije, samo da nas slušaju. Svakoga dana u 19.30 kombi nas pokupi ispred hotela "Putnik" i odvozi na Tvrđavu, a pola sata kasnije mi počinjemo svirku, bilo gostiju ne bilo. Mi naše sviramo i u praznoj sali. Posao je posao. I tako više od dvadeset godina, iz dana u dan. Bilo mi je žao kada smo prestali da radimo na Tvrđavi, Janika je otišao u penziju, pa je bila neka igra meni iza leđa, da sada ne počinjem o tome. I Tvrđava je ogluvela, Tvrđava se danas pati bez zvuka tambure.
Gotovo sve Nove godine u tom razdoblju svirali ste u hotelu "Varadin". Kako je to bilo?
- Novosađani se sećaju: dočekati Novu godinu na Tvrđavi sa "Osam tamburaša", godinama se smatralo privilegijom. To su onda bile velike svečanosti o kojima je brujao grad. Sećam se, obori me jednom grip uoči dočeka, izađem na terasu i gledam gore, svetli Tvrđava, novogodišnja noć, ljudi se raduju, a ja pod temperaturom sa zavijenim vratom i toplomerom u ustima. Užasno osećanje! Nova godina, moji sviraju, a ja pucam od jeda, tambura mi ćuti. Gore se baš ludo veselilo. Imali smo na dočecima večiti problem da ubedimo raspoložene goste da i muzičari, kako se to kaže, imaju dušu. Trebalo je malo i odmoriti se, zora sviće nad Novim Sadom, niko se ne razilazi, i svi samo zahtevaju muziku, muziku. Onda Janika izvadi svoj pištolj na gas, otvori prozor i dva-tri puta pukne, a vetar vrati gas unutra i fajront!
Ondašnji "visoki" savezni i pokrajinski funkcioneri bili su redovni gosti na Petrovaradinskoj tvrđavi, a kada bi došli, vi tamburaši ste po pravilu bili - neizbežni. Je li tako?
- Uglavnom je bilo tako. Na primer, Titu smo svirali na Tvrđavi kad god je dolazio da otvori Sajam.
Osećate li potrebu da nam prenesete neko zanimljivo sećanje na te kafanske susrete s Titom?
- Bi' ja, nemam razloga da ne pričam, ali jedva da se nečega sećam. Mi svirci smo samo radili svoj posao.
Bili ste u "ekipi" Janike Balaža (s vama je bio i Zvonko Bogdan) kada je Tito dočekao Novu 1977. godinu u hotelu "Park" u Novom Sadu.
- Titu i Jovanki cele te noći radio sam oko glava. Evo, imam i fotografiju! Sećam se da mu je branila da puši one debele cigare. To mu je stalno prigovarala i na Tvrđavi. Nije je poslušao.
Nisu samo vama tamburašima "visoki" komunistički političari dolazili na noge, nego ste i vi morali.
- Morali smo, naravno! Dođu po nas, niko te ništa ne pita, i odvezu nas. odvezu nas. pa, recimo, u Dvorac u Čelarevu. A tamo: Đurica Jojkić, Geza Tikvicki, Bata Vlajković, Tima Vrbaški. Ili, potrpaju nas u kombi i u SIV! A tamo sedam-osam muzika, bratstvo-jedinstvo, i među njima mi tamburaši iz Vojvodine. Jednom sam tamo otpevao: "Sviraj, Jani, u tu žicu dole, u tu dole, tako Tito vole!" Malo me spopalo obezbeđenje, kako je i red, ali sve se dobro završilo. Prošao sam sa Janikom Balažom, i sa ovom mojom tamburom, sve i svašta, ali neko izrazito ružno iskustvo nisam doživeo, ne sećam se.
Da li je tačno da je Marko Peričin Kamenjar.
Zaustavljao gradske autobuse po Novom Sadu. Tačno je! Pokupi nas iz kafane, zaustavi autobus u centru grada, naredi putnicima da izađu, a nas muzičare ubaci u vozilo, i tako, svirajući, odvezemo se s njim na Frušku goru: Zmajevac, Iriški venac, kako kad, i to muziciranje potraje dan-dva, pa i više.Najčešće smo mu svirali u bivšoj vili SUP-a kod Venca.
Njemu samom?!
- Ne, ne. Svirali smo po birtijama i Peričinu samom, a u vili su s njim obično bili neki Zemba, kako su ga zvali, direktor Više političke škole u Beogradu, pa Ciga general iz Futoga, pa neki Stanko, pa Arsa Kovačević Aka.
To je bilo ovako: posedamo oko Peričina i ekipe, sviramo za svoju dušu, i zajedno pevušimo, jedemo i pijuckamo. Nema dernjave, dizanja ruku, tapšanja, lumpovanja, sedam dana se moglo s njima i da čovek ne promukne, a ne kao ovo danas što se radi. I moram da kažem da su bili korektni ljudi; plaćali su nam iz svog džepa, nikada nisam primetio da su muljali s nekakvim računima.
Kako ste se uopšte upoznali s Balažom?
- Pa, pedeset osme u Novom Sadu, kada sam primljen u Veliki tamburaški orkestar, a Janika je bio koncertmajstor.
Da biste mnogo godina kasnije, posle smrti Janike Balaža 6. novembra 1988, i sami postali koncertmajstor istog orkestra i vodili ga sve do penzionisanja 1999. godine!
- Baš tako.
A kad ste i gde prvi put zajedno nastupili?
- Mislite, izvan Radio Novog Sada, u kafani. E, pa, te 1958. svirali smo subotom i nedeljom u hotelu "Turistu", sada "Boemu", u Sremskim Karlovcima. Dolazili su redovno da nas slušaju: Steva Borčanski, Roša, pa Mata, ćerka mu radila kao konobarica. I 1959, slava mi, Đurđevdan, i pozovem kući kod mene u Bečej Janiku, a on je odrastao u Bečeju, i suprugu mu Jovanku, rodom iz Čuruga, a s njima i pevača Milorada Pavkova. I moj otac Aleksandar mu kaže: "Janika, predajem ti ga u ruke i odgovaraš za njega!" A na to će Janika: "Nema problema. Ne vodite brigu". I od tada, eto, gotovo ceo život s Janikom Balažom!
I u svojoj 64. godini još svirate, honorarno u Radio Novom Sadu kao član Velikog tamburaškog orkestra, a viđaju vas i po kafanama, po svadbama, na ispraćajima. Kako sav taj trud uopšte fizički podnosite?
- Iskreno, sve teže. Eto, od nas tri poslednja živa Janikina tamburaša s Petrovaradina, jedini ja još sviram. Jančika Kormanjoš.
Pozdravite ga, odlična mu je rakija!
- .Ha-ha!. 'Oću, naravno. Jančika Kormanjoš je već dugo u invalidskoj penziji, a Ivan Nikolić se pre nekoliko godina razboleo. Nisam ni ja baš sa zdravljem. Operisao sam vratne žile zbog zakrečenja. Vid mi slabi. Mnogo pušim. Ali, ako jedan dan ostavim cigarete, pritisak mi uveče skoči. Ako ostavim i tamburu, skočiće još više!